Баш смо поранили. Облаци су се увелико гомилали. У осам смо пошли за Крагујевац. Киша овога пута није заобишла некада престони град Србије. Испред одавно запустеле Тополивнице, дочекао нас је Марко Савељић. Он је причао занимљиво, какви и јесу прави туристички водичи, а ми слушали. Неко је упијао речи, а некоме су пролазиле кроз уши и завршавале у Лепеници.

Стара црква, Амиџин конак, Прва крагујевачка гимназија, Театар “Јаоким Вујић”, шеталиште, Градска кућа, споменик Радомиру Путнику… Много занимљивости, још више приче, а сасвим мало времена. Ипак, како не отићи у Шумарице. Стратиште, опомена. И за оне који још увек жале, и за потомке оних који су убијали. Деца, ђаци и професори, недужни. Страшна опомена.Прво смо свратили у Спомен музеј. Блиставо казивање Јелене Давидовић, кустоса. Мирна, свака јој на месту. Око ње документи. Ужас. Ужас и на платнима Петра Лубарде. А онда хумке. Једна до друге, као да извиру руке. Лете у небо. Испреплетане руке ђака из V-3.

Некако се отржемо мучнини. Спирамо горчину у Хотелу “Шумарице”. Да бисмо повратили расположење, ми старији са, ипак мало више сећања, одлазимо у посету Титовом апартману. Све је исто као 1976, када је ту боравио. Са Јиованком. Тито.

На повратку у Рековац, ручак, а онда презентација Србије. Све очима малишана из Новог Пазара, Београда и са Космета. Лепо да лепше не може бити. И слатко. Новопазарске баклаве. Увек смо их таманили. Ни данас ништа није остало.

После вечере, опет славље. Кошаркашице су првакиње Европе, ватерполисти освојили Светску лигу и иду у Рио, а Ена Бејтић сече своју рођенданску торту, за 14. рођендан.

На крају, да не помислите да се овде само једе. Не, трчали смо и данас. Мирко Вујаклија не дозвољава опуштање. Такав је и овде у Рековцу, такав је свих ових девет година.